Električni svemir

Crne rupe, pulsari... da li uopšte postoje ova nebeska tela? Astrofizičari i ostali naučnici koji izučavaju svemir predlažu zaista fascinantne teorije kao odgovor na razne kosmičke fenomene. Objašnjenja koja nude su veoma apstraktna, komplikovana i gotovo neverovatna. Ukratko, evo objašnjenja dva nebeska tela: crne rupe i pulsara.

Galaksija Andromeda

Crna rupa nastaje posle gravitacionog kolapsa zvezde, pri čemu se celokupna masa bivše zvezde sada nalazi u jednoj tački – singularitetu. U singularitetu je sila gravitacije beskonačno velika i bilo koji objekat koji dođe u ovu tačku biva uništen, čak i atom. Što se više udaljavamo od tačke singulariteta, gravitaciona sila crne rupe slabi. Oko tačke singulariteta postoji površina koja se naziva horizont događaja (event horizon). Bilo koje telo koje se dovoljno približi crnoj rupi da uđe u zonu horizonta događaja će neminovno završiti u crnoj rupi. Zato se pod crnom rupom podrazumeva tačka singulariteta i okolni horizont događaja.

Pulsar je neutronska zvezda (čine je uglavnom neutroni) koja emituje elektromagnetno zračenje. Zbog svoje velike gustine, pošto je sačinjen od neutrona, prečnik prosečnog pulsara je oko 20km i pri tome ima masu oko 50% veću od mase našeg sunca. Pulsari imaju veliku brzinu rotacije oko svoje ose, između 1,3 milisekunde pa do 8,5 sekundi. Zemlji je radi poređenja, potrebno oko 24 časa da se jedanput okrene oko svoje ose. Pulsari takođe imaju veoma jako magnetno polje.

Gotovo celokupna naučna zajednica prihvata ovu teoriju kosmosa, samim tim i postojanje ovakvih nebeskih tela. Danas se više i ne postavlja pitanje da li ova tela i mnoga druga zaista postoje ili ne, već se prihvataju kao činjenice.

Da napomenem da ne postoje čvrsti dokazi o postojanju ovakvih tela, ona su na nivou teorije (pretpostavki). Podaci koje dobijamo od optičkih i radio teleskopa i raznih drugih instrumenata se često ne uklapaju u klasičnu gravitacionu teoriju kosmosa. Da bi se postojeća teorija održala, predlaže se postojanje pomenutih i mnogih drugih nebeskih tela. Ako u nekom delu kosmosa postoje sile koje se ne mogu pripisati vidljivim nebeskim telima – tu mora da je crna rupa; ili ako primamo elektromagnetne talase određene talasne dužine – mora da ih primamo od pulsara. Jednostavno, to su jedina objašnjenja koje može da ponudi gravitacioni model kosmosa (gde u računicu ulaze gravitaciona polja i statička magnetna polja).

U savremenoj teoriji kosmosa se ne vodi računa o plazmi, koja ispunjava kosmos. Do skora se verovalo da se u svemiru nalazi vakuum, međutim, svemir je ispunjen plazmom. Ono što je zanimljivo je da se razni kosmički fenomeni mogu objasniti alternativnom teorijom kosmosa – električnim svemirom. U ovoj teoriji se ne koriste razna fiktivna nebeska tela za objašnjenja prirodnih pojava. Ova teorija uzima u obzir i električna svojstva plazme, električna polja i struje, kao i dinamička magnetna polja za razliku od aktuelne teorije kosmosa. Veliki broj pojava za čije objašnjenje nam je do sada bilo potrebno uvođenje apstraktnih nebeskih tela, se može objasniti ovim poljima. Pri tome razne pojave i svojstva plazme se mogu eksperimentalno pokazati. Bitna stvar je i što su fenomeni koji se dešavaju u plazmi skalabilni, to jest pojava koja se izazove u laboratoriji se na isti način manifestuje i u prirodi u mnogo većem obimu.

Veoma zanimljiv dokumentarni film koji nas uvodi u ovu tematiku je "Thunderbolts of the Gods" (trajanje 64 minuta):

Više informacija o ovom filmu i teoriji električnog svemira možete naći na sajtu autora filma.

Na web sajtu doktora Donalda Skota postoji gomila materijala o teoriji električnog svemira. Na njegovom starom sajtu možete naći dosta informacija o svemiru, svemirskim telima i raznim pojavama. Demonstriraju se alternativna objašnjenja raznih nebeskih pojava bez apstraktnih kosmičkih tela, primenom pojava koje postoje u plazmi.

Zanimljiv video klip o Teslinim pogledima na prirodu svemira (trajanje: 10 minuta):

I za kraj, evo interesantnog citata Nikole Tesle, prevedenog sa engleskog jezika na srpski:

Današnji naučnici su eksperimente zamenili matematikom, i lutaju kroz jednačine dok na kraju ne naprave strukturu koja nema veze sa realnošću.